Impresije Dušana Čavića [Duća iz Ciklotrona b92] o Bloku 70.
Preuzeto iz magazina Kvart:
kblo konzapiše_dušan čavić
foto_dušan čavić
surovi lokal patriotizam
Obožavam Blok 70, u kome živim i u kome sam odrastao. Iskren da budem, više osećanja gajim prema njemu nego prema domovini. Domovina mi menja oblik i imena, a Blok opstaje. Za njega sam vezan uspomenama iz detinjstva, u njemu sam odrastao i ponosan sam što potičem odatle. Njegove granice ne može niko da prekraja, za njega bih se tukao, a sve to ne bih radio i ne osećam za Srbiju, sem malo kad odem u inostranstvo. I selio sam se iz 70. u 70, iz solitera u četvorospratnice. Mnogo je betona i ružno je, ali ima mnogo duše, promaje i šlifa. Imamo i Savu i Adu međicu, sama po sebi sredina je veoma inspirativna i kreativna, tu je fenomenalan kej, atomska skloništa i samački hotel, bazen u osnovnoj školi, mnogo budala, kulova, krimosa, džibera, narkomana, sitnih prevaranata i lopova. Kad je pre nekoliko godina moja majka kupila nova kola, intuitivno sam izvesnoj ekipi iz kraja saopštio da su kola naša kako eventualno ne bi bila otuđena. A davno, davno, kad sam bio sasvim mali i kad u Bloku nije bilo ničega sem pošte i frizera, C marketa, Pekabete i apoteke; kad se noću čuo samo kreket žaba sa Save i kad se u njemu samo spavalo, e tada je moj tata jednog jutra zatekao naš tada novi reno 4 na drvenim klocnama, pošto je neka stoka iz Bloka tokom noći lapnula sva četiri točka.
Sedamdeseti je oduvek bio multisredina, solitere krase vojni, policijski i socijalni stanovi. Mi bre nikad nismo proganjali Rome.
Od sredine 90-ih kod nas se zapatila i kineska četvrt. U Politici je 1994. objavljena ideja iza koje je stajala Mirjana Marković i JUL, a koja je zagovarala neophodnost postojanja kineske četvrti u Beogradu. Sticajem okolnosti četvrt je locirana u mom bloku. Osećam odbojnost prema našim Kinezima zato što sa sobom nisu doneli ni tradiciju, ni kulturu, ni običaje. Prljavo je, smrdi, socijala velika… Kakva nam je zemlja, takvi su i stranci koji na nama zarađuju. Pored svega, ne generalizujem i ne gajim rasnu netrpeljivost, ali ima i onih koji drugačije razmišljaju, o čemu svedoči ovaj grafit:
Ima i lepih stvari: verovatno najjači kineski restoran u zemlji je u ovom tržnom centru, na spratu, kod preslatke Ši i njene sestre. Cene su popularne, za poneti se čeka 15 min, sve valja, kuhinja drži standard, za preporuku su gurmanluci iz vitrine koje jedu sami Kinezi. I ne propustite priliku da nabacite neki somnobulni nepotrebni treš komad na kakav možete naleteti samo u ovom tržnom centru.
Zajedno sa Blokom 44, Blokom 70 a i 61, 62, 63. i 64, nazivaju nas blokovima, što respektuje i jedan od mobilnih operatera:
Ispoštovali smo i penzionere. Jedan od tri preostala penzionerska rekreativna centra, od nekadašnjih deset na teritoriji opštine Novi Beograd, nalazi se baš u sedamdesetom. Penzosi imaju svoj klub u kom se kartaju, igraju domine i šah i piju po popularnim cenama. Sami su ukrasili ambijent:
Na Savi postoji čitav niz splavova, novijih i onih starijih, onakvih i ovakvih, manje ili više legendarnih, onih u koje dolaze lokalci i ekipe iz grada, ali bih ovom prilikom izdvojio možda i najopskurniji lokal u Bloku, legendarnu Trskaru, apsolutno nebitni SUR usred Bloka:
Posebno volim moj blok kad se vratim odnekud i kad ga prvo vidim, pa i doživim. Mada sam nedavno shvatio koliko je on zapravo neodoljivo ružan. Ali ga mnogo volim i ni za šta ga ne bih dao. Nikome.
Mnogo me raduje što je posle niza godina i tri prokleta tržna centra u blizini Bloka podignut konačno i jedan spomenik koji je oplemenio sredinu u kojoj živim. U pitanju je spomen velikom Mahatmi Gandiju, podignutom simbolično na kraju njegove ulice, koja izlazi na Savski kej. Tako je, na radost lokalaca, stiglo i nešto duhovnosti u naš atar, sa legendarnom porukom da je nenasilje suština svih religija.
Poseban deo sage o Bloku je moja fasciniranost institucijom kućnog saveta i funkcionisanjem ovog tela u mom životu. Kad sam živeo u soliteru, predsednik je bio tip koji je mažnjavao pare i stalno mi prigovarao zbog mog psa. Zbog neslućenog ludila na sednicama kućnog saveta u četvorospratnici u kojoj živim pokušao sam da zabeležim jednu od njih skrivenom kamerom, no tehnika je zakazala u ključnom momentu. U svetu kućnih saveta posebno me izluđuje depersonalizacija čoveka i pretvaranje ličnosti u stanara broja stana u kome živi. Za gospođu Civrić, partizanku koja veoma uspešno predvodi zbor stanara moje zgrade (ulaz okrečen, uveden interfon, promenjeni sandučići, sve čisto i blista…) uvek ću, nažalost, biti stanar iz stana 43. iako ulaz broji 14 stanova i svi se znamo.
Ljubimo vas sve ostale u zemlji, širimo ljubav i gledamo, brate, svoja posla. Skockani smo, svoji na svome, malo frizirani i budženi… Ma, na kraju krajeva, mi smo svi jedan narod, i to kakav…
Izvor:
kvartmagazin.rs
Blokovi
